Biblia Todo Logo
Bìoball air-loidhne

- Sanasan -




Јеремија 6:26 - Нови српски превод

26 Ћерко мог народа, опаши кострет и ваљај се у пепелу. Жали као за јединцем, горко плачи јер ће ненадано доћи на нас затирач.

Faic an caibideil Dèan lethbhreac

Novi srpski prevod

26 Ćerko mog naroda, opaši kostret i valjaj se u pepelu. Žali kao za jedincem, gorko plači jer će nenadano doći na nas zatirač.

Faic an caibideil Dèan lethbhreac

Библија: Савремени српски превод

26 Обуците се у кострет, мој народе, и у пепео се уваљајте. Наричите као за сином јединцем, горко кукајући, јер ће уништитељ изненада навалити на нас.

Faic an caibideil Dèan lethbhreac

Sveta Biblija

26 Kæeri naroda mojega, pripaši kostrijet i valjaj se u pepelu, žali kao za sinom jedincem i ridaj gorko, jer æe brzo doæi na nas zatiraè.

Faic an caibideil Dèan lethbhreac

Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић

26 Кћери народа мог, припаши кострет и по пепелу се ваљај! Наричи као за сином јединцем и ридај горко. Изненада долази затирач наш.

Faic an caibideil Dèan lethbhreac




Јеремија 6:26
42 Iomraidhean Croise  

а сама отишла и села мало даље, толико колико се луком и стрелом може добацити. Говорила је у себи: „Нећу да гледам како ми дете умире.“ Села је тамо, и гласно зајецала.


Звук страхоте му је у ушима и док је још мир затирач му долази.


Он је узео парче црепа и њиме се чешао док је седео у пепелу.


И позвао је у дан онај Господар Господ над војскама: да плачете и тугујете, да обријете главе и припашете кострет.


Зато сам рекао: „Оставите ме, горко ћу плакати; немојте ме тешити над рушевином милог народа мојега.“


Место миомириса биће смрад; место појаса биће врпца, место коврџа биће обријано теме, место гиздаве хаљине биће кострет, место лепоте биће жиг.


зато ће вам та кривица бити као пукотина, што се избочила на зиду високом, који ће се срушити изненада, у тренутку,


Стрепите, лакомислене! Дрхћите, лаковерне! Свуците се и разголитите се, и опашите се по бедрима.


Преко пустињских оголелих висова дошли су затирачи, јер Господњи мач сатире с краја на крај земље и нема мира ни за кога.


А ако не послушате, плакаћу на скривеном месту, због охолости ћу горко јецати и ронити сузе, јер је поробљено стадо Господње.


И ову ћу поруку још да им кажем: ’Роне сузе очи моје и ноћу и дању без престанка, јер је девица мог народа разорена великим разарањем. Јако је рањена.


Више него морског песка биће преда мном удовица, мајки младића против којих ћу довести затирача усред дана. Учинићу да се изненада на њих стровале мука и ужас.


Нек се чује нарицање из њихових кућа, јер ћеш на њих изненада довести пљачкаше. Јер су јаму ископали да ме заробе, и сакрили замке испред мојих ногу.


„Овако каже Господ: ’Чули сте страшне, грозне вапаје, а мира нема!’


У то ће се време рећи овом народу и Јерусалиму: „Зажарени пустињски ветар са оголелих висова дуваће на ћерку мог народа, али не да развеје и очисти.


Јављају о разарању за разарањем, јер су сву земљу опустошили. Напречац су опустошили моје шаторе и за час моје завесе.


Зато опашите кострет, жалите и кукајте, јер се од нас није окренуо пламен Господњег гнева.


Они мом народу олако лече прелом причајући: ’Мир! Мир!’ А нема мира.


Гле, вапај ћерке мога народа из земље далеке: „Зар Господ није на Сиону? Њен цар није ту?“ „Али зашто ме гневе њиховим идолима, тим туђинским ништавилима?“


Разорило ме је разарање ћерке мога народа. У црнини сам јер ме је грозота обузела!


О, кад би ми глава била вода, а моје око врело суза, па да оплакујем и дању и ноћу изгинуле од ћерки мога народа!


Над брдима ћу да вапим, нарицаћу нарицаљку над пустињским пашњацима јер су опустошени. Нико туда не пролази, и не чује се рика стоке. Од птица па до животиња, све је побегло и нестало.


Зато из мојих очију као поток лију сузе. Утешити не може ме нико; охрабрити не може ме нико. Синови су моји побеђени, непријатељ ништа народу не остави.


Грозним плачем сву ноћ плаче, низ образе сузе рони. Никог нема да је теши сада, а некада сви јој пријатељи беху. Савезници сви је издадоше, постали су њени непријатељи.


Од плакања ишчилеше ми очи, у ропцу ми душа грца, жалост ме је исцрпла потпуно, јер посматрам слом народа мога: деца и одојчад умиру по трговима града срушенога.


Тера ме да гризем камен и зубе моје ломи; у пепео мене закопава.


Потоци суза из мојих очију теку због разарања мога народа.


Жене тако нежне беху, па кувају децу своју да нахране себе њима – о, ужасно је народа мога страдање!


И вучица хоће да доји, да вучиће своје негује, а жене у народу моме окрутне су као ној у пустињи:


Примио је казну народ мој тежу него становници содомски, јер њих разори за трен ока и притом на њих не подиже људе.


Окренућу ваше светковине у жалопојку и све песме ваше у нарицаљку. Сва ћу бедра ваша обући у кострет и оћелавићу сваку главу. Учинићу жалопојку као за јединцем и крај тога као дан горчине.


Кад је вест дошла до цара, он је устао са свог престола, скинуо своје рухо, ставио на себе кострет и сео у пепео.


Излићу на дом Давидов и на становнике Јерусалима Дух наклоности и преклињања. И они ће гледати мене, онога кога су проболи. Закукаће за њим као што се кука за јединцем. Горко ће плакати за њим као што се плаче за првенцем.


Кад је стигао пред градска врата, баш тада су износили мртваца, сина јединца у мајке која је била удовица. Са њом је било и много људи из града.


Тугујте над својом бедом и закукајте! Нека се ваш смех у плач окрене, а ваша радост у жалост!


Де сад, ви богаташи, заплачите и закукајте, због невоља које ће вас задесити.


Lean sinn:

Sanasan


Sanasan