Књига о Јову 7 - Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић

Јовова молитва

¹ Зар није човек на земљи као у војсци, а дани његови као у надничара?

² Он је као роб који жели хлад и као надничар који чека надницу своју.

³ Тако мени допадоше месеци јада, досуђене су ми ноћи мучне.

⁴ Кад лежем мислим: ‘Кад ћу устати? Дуго ми је до вечери.’ Уморан сам до сутона.

⁵ Тело ми црви и блато покривају, кожа ми пуца и распада се.

⁶ Дани моји лете брже од ткачког чунка и прођоше без наде.

⁷ Сети се да је мој живот ветар, да око моје срећу видети неће.

⁸ Око које ме гледа неће ме више видети, твоје очи кад ме потраже, неће ме бити.

⁹ Као што се облак разилази и нестаје, тако ко сиђе доле не враћа се.

¹⁰ Никад се неће вратити кући својој и место његово га не познаје.

¹¹ Зато нећу спутавати уста, говорићу с тугом у духу, нарицаћу у једу душе своје.

¹² Јесам ли море или неман морска па ми постављаш стражу?

¹³ Помислио сам: ‘Утешиће ме постеља моја, лежај ће ми ублажити патње.’

¹⁴ Тада ме плашиш сновима и препадаш ме виђењима.

¹⁵ Душа моја жели да буде удављена, смрт је боља од патње.

¹⁶ Додијало ми је и нећу вечно живети. Остави ме јер су ми дани празни.

¹⁷ Шта је човек да га тако много цениш и бринеш о њему?

¹⁸ Свако јутро га походиш и стално га провераваш.

¹⁹ Кад ћеш скренути поглед с мене да прогутам пљувачку своју?

²⁰ Згрешио сам. Шта да чиним теби, чувару људи?

²¹ Зар не можеш да ми опростиш грех мој и да обришеш преступ мој? Лећи ћу у прах и, кад ме потражиш, нећу постојати.”