Књига о Јову 14 - Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић

Човекова ништавност

¹ Човек рођен од жене кратког је живота и пун немира.

² Као цвет ниче, увене, бежи као сен и не остаје.

³ Зар на таквог отвараш очи своје и мене изводиш на суд пред собом?

⁴ Ко може чист да изађе из нечистоће? Нико!

⁵ Ако су избројани дани његови и број месеци његових је у теби, и поставио си границу непрелазну,

⁶ Окрени се од њега да може да почине, да се обрадује као најамник крају дана.

⁷ Дрво има наду ако се посече да ће се омладити и да неће бити без изданака.

⁸ Ако му остари корен у земљи и у прах изумре пањ његов,

⁹ Чим осети воду, опет напупи и пусти гране своје као младица.

¹⁰ А човек умре и одлази, кад издахне, где је?

¹¹ Као вода кад истекне из мора, као река кад нестаје и пресуши,

¹² Тако човек кад легне, не устаје више. Док буде небеса, неће се пробудити нити ће се пренути из сна свог.

¹³ Ко ће ме у подземље склонити и сакрити док не прође гнев твој и не даш ми рок кад ћеш ме се сетити?

¹⁴ Ако умре човек, хоће ли оживети? Све дане мучног живота ишчекиваћу док ми не дође промена.

¹⁵ Ти ћеш ме позвати и ја ћу се одазвати. Пожелећеш дело руку својих.

¹⁶ Сада ми бројиш кораке и не чуваш ме од греха мог.

¹⁷ У торбицу си запечатио преступе моје и безакоња моја чуваш.

¹⁸ Као што гора падне и распадне се, као што се стена одвали с места свог,

¹⁹ као што вода ситни камење и бујица спира земљу, тако уништаваш надање људско.

²⁰ Савладаваш га заувек и он одлази, нагрдиш му лице и отпушташ га.

²¹ Синове му поштују – он то не зна. Презиру их – не дотиче га се.

²² Он осећа само бол у свом телу и тугу у души својој.”