Јеремија 8 - Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић

Казна народу због отпадништва

¹ „У то време”, говори Господ, „извадиће се из гробова кости царева Јудиних, кости великаша њихових, кости свештеника, кости пророка и кости становника јерусалимских.

² Поређаће их према Сунцу и Месецу и према свој војсци небеској коју су волели, којој су служили, за којом су ишли, коју су питали и којој су се клањали. Неће их покупити ни сахранити, него ће бити ђубриво земљи.

³ Тада ће више волети смрт него живот сав остатак што преостане од овог злог поколења, који претекну по свим местима куда их расејем”, говори Господ Саваот.

⁴ „Реци им: Овако говори Господ: Падне ли ко, зар не устаје? Ко залута, зар се поново не враћа?

⁵ Зашто стално лута тај народ јерусалимски? Чврсто се држи заблуде и неће да се обрати.

⁶ Пазио сам и слушао: не говоре истину, нико се не каје за злоћу своју.

⁷ Рода под небом зна своје време, грлица, ластавица и ждрал знају време кад се враћају, а суд Господњи не зна народ мој.

⁸ Како говорите: ‘Мудри смо и у нас је закон Господњи!’ Заиста, гле, у лаж га је претворила лажљива писаљка писара.

⁹ Мудраци треба да се посраме. Сметени су и упетљани. Гле, одбацише реч Господњу! Каква им је онда мудрост?

¹⁰ Зато ћу другима дати жене њихове, а освајачима поља њихова. Од малог до великог теже за пленом. Од пророка до свештеника – сви су варалице.

¹¹ Олако лепе ране народа мог. Вичу: ‘Мир, мир’, а мира нема.

¹² Нека се постиде зато што су гадости чинили. Они се не стиде и не знају шта је стид. Зато ће попадати са онима који падају, срушиће се кад их казним”, говори Господ.

¹³ „Повући ћу и завршити с њима”, говори Господ. „Нема грозда на лози, ни смокве на дрвету, а лишће је опало. Узеће им се оно што им је било дато.”

¹⁴ Зашто седимо? Скупимо се и уђимо у утврђене градове да тамо погинемо! Господ, Бог наш, затире нас, напаја нас водом отровном јер смо Господу грешили.

¹⁵ Надасмо се миру, али добра нема. Време излечења – ужас!

¹⁶ Од Дана допире њиштање коња њихових. Од рзања пастува њихових сва земља дрхти. Долазе, прождиру земљу и све што је у њој, градове и становнике њихове.

¹⁷ „Ево, пуштам на вас змије отровне од којих нема лека. Оне ће вас уједати”, говори Господ.

¹⁸ Хтео бих у муци да се разведрим, али је клонуло срце моје.

¹⁹ Ево, запомажу кћери народа мог из земље далеке. Зар Господ није на Сиону? Није у њему цар његов? „Зашто ме разгневише киповима својим, туђим и ништавним?”

²⁰ Жетва прође, лето оде, а ми се не избависмо!

²¹ Због пропасти кћери народа мог жалостан сам и уплашен.

²² Зар нема балсама у Галаду? Зар тамо нема лекара? Зашто нема лека кћери народа мог?

²³ Ко ће дати воду глави мојој, да извор суза буде око моје? Плакао бих дању и ноћу за побијенима кћери народа свог!