Psalmi 104 - Novi srpski prevod

Psalam 104

¹ Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda! O, Gospode, o, moj Bože, ti si od svih veći; odenut si i sjajem i slavom!

² Svetlošću je kao plaštom zaogrnut, kao šator prostireš nebesa.

³ Grede gornjih odaja svojih u vode polaže, oblake u kočije svoje preže, na krilima vetra jezdi.

⁴ On svoje anđele čini vetrovima, i svoje sluge ognjenim plamenovima.

⁵ On je zemlju postavio na njene temelje, u veke vekova neće se pomaći.

⁶ Dubinama si je pokrio kao pokrivačem, a vode su joj bile nad gorama.

⁷ Povlače se od prekora tvoga, odtekle su od tutnjave groma tvoga –

⁸ kada su se gore digle i doline slegle – tamo gde si im i odredio mesto;

⁹ ne prelaze među što si im stavio, vratiti se neće da zemlju prekriju.

¹⁰ Ti izvore šalješ dolinama da poteku među planinama.

¹¹ Oni poje svaku poljsku zverku i žeđ gase divljim magarcima.

¹² Nebeske se ptice kraj njih gnezde i pevaju u rastinju.

¹³ Iz gornjih odaja svojih natapaš gore i zemlja je puna ploda dela tvojih.

¹⁴ Ti činiš da za stoku trava raste, bilje što ga čovek obrađuje, da bi zemlja urodila hlebom;

¹⁵ i vino što čoveku razgaljuje srce, ulje što lice ozari i hleb što hrani čoveku srce.

¹⁶ Gospodnja su stabla nalivena, kedrovi što ih je usadio na Livanu;

¹⁷ na njima se ptice gnezde, u čempresima roda im se skući.

¹⁸ Na visokim gorama žive divokoze, a kamenjari damanima utočište daju.

¹⁹ On je mesec načinio da se meri vreme, a i sunce zna kada da zađe.

²⁰ Ti spuštaš tamu i noć biva, pa izmile sve šumske živuljke.

²¹ Lavovi za plenom riču tražeći od Boga za sebe hranu.

²² Kad sunce zarudi oni se okupe u jazbini svojoj i ležu.

²³ A čovek ide za poslom svojim i radi do večeri.

²⁴ O, Gospode, kako je mnogo dela tvojih! Svako si od njih učinio mudro i tvojih je stvorenja puna zemlja!

²⁵ Eno mora, velikog i širokih obala, vrve od bezbrojnih stvorenja, životinja malih i velikih;

²⁶ Po njemu brodovi brode i Levijatan koga si načinio u njemu igra.

²⁷ Svi oni čekaju tebe da im na vreme daš ono što jedu.

²⁸ Ti im daješ i oni to sakupe; ti otvaraš ruku svoju i oni su siti dobra.

²⁹ Kad sakriješ lice svoje oni se prepadnu; kad im uzmeš dah, oni skapavaju i ponovo idu u prašinu.

³⁰ Kad im pošalješ svoj dah oni nastaju; ti obnavljaš lice zemlje.

³¹ Nek doveka bude slava Gospodnja! Nek delima svojim raduje se Gospod!

³² On u zemlju gleda i ona se trese; on dotiče gore i one se dime.

³³ Kroz svoj život pevaću Gospodu, dok me ima Boga moga proslavljaću!

³⁴ Ugodne mu bile misli moje, a ja ću da se radujem u Gospodu.

³⁵ Nek grešnici nestanu sa zemlje i zlobnika neka više nema! Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda! Slavite Gospoda!