Psalmi 104 - Нови српски превод

Псалам 104

¹ Благосиљај, душо моја, Господа! О, Господе, о, мој Боже, ти си од свих већи; оденут си и сјајем и славом!

² Светлошћу је као плаштом заогрнут, као шатор простиреш небеса.

³ Греде горњих одаја својих у воде полаже, облаке у кочије своје преже, на крилима ветра језди.

⁴ Он своје анђеле чини ветровима, и своје слуге огњеним пламеновима.

⁵ Он је земљу поставио на њене темеље, у веке векова неће се помаћи.

⁶ Дубинама си је покрио као покривачем, а воде су јој биле над горама.

⁷ Повлаче се од прекора твога, одтекле су од тутњаве грома твога –

⁸ када су се горе дигле и долине слегле – тамо где си им и одредио место;

⁹ не прелазе међу што си им ставио, вратити се неће да земљу прекрију.

¹⁰ Ти изворе шаљеш долинама да потеку међу планинама.

¹¹ Они поје сваку пољску зверку и жеђ гасе дивљим магарцима.

¹² Небеске се птице крај њих гнезде и певају у растињу.

¹³ Из горњих одаја својих натапаш горе и земља је пуна плода дела твојих.

¹⁴ Ти чиниш да за стоку трава расте, биље што га човек обрађује, да би земља уродила хлебом;

¹⁵ и вино што човеку разгаљује срце, уље што лице озари и хлеб што храни човеку срце.

¹⁶ Господња су стабла наливена, кедрови што их је усадио на Ливану;

¹⁷ на њима се птице гнезде, у чемпресима рода им се скући.

¹⁸ На високим горама живе дивокозе, а камењари даманима уточиште дају.

¹⁹ Он је месец начинио да се мери време, а и сунце зна када да зађе.

²⁰ Ти спушташ таму и ноћ бива, па измиле све шумске живуљке.

²¹ Лавови за пленом ричу тражећи од Бога за себе храну.

²² Кад сунце заруди они се окупе у јазбини својој и лежу.

²³ А човек иде за послом својим и ради до вечери.

²⁴ О, Господе, како је много дела твојих! Свако си од њих учинио мудро и твојих је створења пуна земља!

²⁵ Ено мора, великог и широких обала, врве од безбројних створења, животиња малих и великих;

²⁶ По њему бродови броде и Левијатан кога си начинио у њему игра.

²⁷ Сви они чекају тебе да им на време даш оно што једу.

²⁸ Ти им дајеш и они то сакупе; ти отвараш руку своју и они су сити добра.

²⁹ Кад сакријеш лице своје они се препадну; кад им узмеш дах, они скапавају и поново иду у прашину.

³⁰ Кад им пошаљеш свој дах они настају; ти обнављаш лице земље.

³¹ Нек довека буде слава Господња! Нек делима својим радује се Господ!

³² Он у земљу гледа и она се тресе; он дотиче горе и оне се диме.

³³ Кроз свој живот певаћу Господу, док ме има Бога мога прослављаћу!

³⁴ Угодне му биле мисли моје, а ја ћу да се радујем у Господу.

³⁵ Нек грешници нестану са земље и злобника нека више нема! Благосиљај, душо моја, Господа! Славите Господа!