Исаија 9 - Нови српски превод

Бог се јавља и објављује

¹ Али неће бити мрак што њу гуши као у времену претходном, кад је обезвредио земљу завулоновску и земљу нефталимску, а потоњи ће прославити пут што води ка мору с друге стране Јордана, Галилеју многобожачку.

² Народ који по тами хода, велику је светлост угледао, настањене у земљи сена смртнога, светлост их јарка обасја.

³ Радост си увећао; пред тобом се радују као у жетвеној радости, као што се веселе када плен деле;

⁴ јер јарам на њ натоварен и обрамицу на његовом рамену, шибу прогонитеља његова, ти си поломио као у дан мадијански.

⁵ Та, свака цокула маршира у метеж, и плашт се натапа у крви, те ће бити за ватру храна разгорела.

⁶ Та, нама се мушко дете родило, нама је син дат; власт је њему на рамену. И он ће се звати: Дивни Саветник, Бог Силни, Отац Вечни, Владар Миротворни.

⁷ Распростирању власти и миру неће бити краја на престолу Давидову и на царству његову, да га среди и да га утврди у праву и у праведности од сада и до века. Ревност Господа над војскама то ће учинити.

Господ плаћа

⁸ Господар је реч послао Јакову и она је међу Израиљце пала.

⁹ И сав народ њу ће упознати, Јефремовци и становништво Самарије, који говоре срцем надменим и охолим:

¹⁰ „Ако су опеке пале, градићемо од тесана камена; дивље смокве су сасечене, кедре ћемо тамо подићи.“

¹¹ А Господ размешта против Ресина противнике његове и подбада непријатеље његове,

¹² Арамеју спреда, Филистејце страга, те Израиљ прождиру својим устима. Уза све то гнев се његов умирити неће и рука му испружена остаје.

¹³ Ипак се народ обратио није оном који га је ударио, и Господа над војскама потражили нису;

¹⁴ те је Господ одсекао од Израиља главу и реп, грану и рогоз, у један дан.

¹⁵ Старешина и лице угледно – то је глава, а пророк који научава лаж – то је реп.

¹⁶ Који овај народ воде, они заводе; који бивају вођени, они пропадају.

¹⁷ Зато се Господар његовим младићима радовати неће, његовој сиротињи и удовицама смиловати се неће. Зато што је сав народ опак и зао, на сва уста безумно говоре. Уза све то гнев се његов умирити неће и рука му испружена остаје.

¹⁸ Зато што се опакост као пожар распламсала, бодље и трње прождире, шумски честар је упалила, облаци дима се подижу.

¹⁹ Земља пламти од јарости Господа над војскама, и народ као храна за пожар постаје: ни свог брата нико не поштеди.

²⁰ Ждере с десна и опет је гладан; гута с лева и опет сит није. Човек једе свога ближњег месо:

²¹ Манасијевци Јефремовце, Јефремовци Манасијевце, а заједно оба на Јудејце. Уза све то гнев се његов умирити неће и рука му испружена остаје.